Mama, ja neću da ručam. -Zašto Jovana - E-Rasprava | e-rasprava.com

E-Rasprava | e-rasprava.com

Balkanski web portal, namjenjen za internet rasprave. Mnoštvo zanimljivih i korisnih objava. Dobrodošli.

Mama, ja neću da ručam. -Zašto Jovana

Mama, ja neću da ručam.”
-Zašto Jovana?
“Zato što je mjesto pored tebe za stolom prazno.”
-Tata će se brzo vratiti Jovana.
“Znam da neće.”
-Kako znaš?
“Misliš li da ne vidim kad plačeš noću?”
-Tata je u bolnici, boli ga noga. Sjećaš se kada je tebe boljela noga, pa si bila u bolnici, i brzo si se vratila kada je bol nestao?

“Sjećam se, bolnica uopšte nije lijepa. Zato se i plašim za tatu.”
-Ne brini, brzo će on.
“Neće, tako si mi rekla i pre neki dan, pa eto, od tri naša tanjira na stolu, jedan je još uvijek prazan.”
-Mora se još malo tamo zadržati, ima obaveze, sad je dobro, ali su ga zaposlili da pomaže ljudima.

“Kako da pomaže?”
-Sjećaš se kada je tvoja drugarica Anastasija pala sa bicikla, pa si joj prišla i poljubila joj oguljenu ruku? Pa si onda morala da joj pomogneš da ponovo nauči voziti biciklo, jer se toliko uplašila da je stalno padala? Nakon nekoliko dana, uz tvoju pomoć, uspela je ponovo da vozi.
“Da, sjećam se. Ali Anastazija je tada bila mala.”
-Kada je drugarstvo u pitanju, nema malih i velikih, svi smo drugari. Tako i tata. Vidjela si da nije mogao da stoji na nozi, i da ga je boljela kičma? Otišao je u bolnicu gdje je ležao, i dok nije mogao sam, sve su mu pomagali drugari koji sada leže, pa on njima pomaže, to je drugarstvo.
“Stvarno?”
-Da, sutra je tata dežuran tamo, pa ćemo otići da ti pokaže kako je tamo zanimljivo, da se uvjeriš da je dobro, i da će ubrzo kući.

loading...

Tata se sredio, obrijao, jedva se saginjući da se umije nad lavaboom. Operacija mu je sutra. Zamolio je sestre, bolnim izrazom na licu, da mu daju jedan mantil bijeli, stetoskop, i špric, jedan stalak sa infuzijom, da ga premeste na sat vremena posjete svoje kćerke u sobu sa najboljim na oko pacijentima, i jedva ustavši iz kreveta, uprkos bolu, sačekao je ispred lifta svoju kćerku, koju je majka prvi put u suzama pustila da sama putuje liftom iz prizemlja u zagrljaj tati na petom spratu Zemunske bolnice.

loading...

“TATAAAAAAAAA!”

Tata je zagrlio kćerku jako, jedva je podigavši pod jakim bolovima u kičmi od zemlje, kao obično, i zavrteo, samo je ovaj put ringišpil trajao kraće. Zatim je uzeo njenu malu rukicu u svoju veliku, i poveo je bolnicom, pozdravljajući svaku sestru i doktora na koje bi naišao.

“Tata, tebe svi ovde poznaju?”
-Da, Jovana, pa radim ovdje.
“Da, shvatila sam čim sam vidjela da imaš bijeli mantil i slušalice.”
-Stetoskop, Jovana.
“Da, to skop.”
-Imam ja svašta još Jovana. Pogledaj, ovo je za tebe.

Pružio je kćerki mali špric koji je napunio običnim deterdžentom za sudove, rekavši joj da ga vrlo lagano pritisne. Kako je Jovana stiskala špric, tako su balončići deterdženta kao padobranci leteli za njom. Nasmijala se, treći put od lifta, drugi osmijeh joj je ispunio obrazima rupice tatinim bijelim mantilom, rupice koje je naslijedila od njega.

-Ovi balončići pomažu, od njih se svi ovdje bolje osjećaju.

Ušli su u tatinu sobu. Na dva od tri kreveta sjedila su dva bolesnika koji izgledaše nikad zdraviji. Treći, tatin krevet, je bio lijepo zastrt posteljinom “Ledeno kraljevstvo”, koju je mama donijela dan ranije tati u bolnicu. Jovana je oduševljeno dotrčala do kreveta, i videvši Elzu, Anu i Olafa, uskočila među njih.

-Igraj se malo samo sa njima Jovana, samo tata da nešto provjeri napolju.

Čika sa prvog kreveta do tatinog joj se obratio:

-Ti mora da si Kristof?
“Ja sam djevojčica.”
-Kristofijana?
“Ne, Jovana. Kristofijana ne postoji u Ledenom kraljevstvu.”
-Zato Jovana sada postoji, iako je napolju vrućina, Jovanino kraljevstvo je suncem ogrijano.
-Taman malo da se rashladiš, dodao je nasmijani cika sa drugog kreveta od tatinog, i širokim osmijehom, tako da mu je gornji dio glave skoro otpao, otvorivši torbu, iz nje izvadio dvije čokolade i dva sokića.

-Biraj? Pomislio sam da možda ne voliš Ledeno kraljevstvo, pa imamo pored soka i čokoladice sa Anom i Olafom, i sok i čokoladicu sa Malom Sirenom i Sebastijanom.
“Hvala, ostaću u ledenom kraljevstvu.”

Za to vrijeme je tata izašao do staklenca gdje su sestre, ne bi li dobio nešto protiv bolova, koji su napredovali polako ali sigurno, kao infuzija venama, kap po kap. Kada je bol malo uminuo, vratio se Jovani.

-Jovana, hoćeš da ti pokažem zgradu?
“Hoću! Posle ćemo se doigrati još sa Elzom i Anom?”
-Ako bude vremena, naravno. Nego, nisam ti pokazao mog asistenta. Ovo je brat od kung fu pande koji drži dijetu.

Tata je pokazao na infuziju, kojoj je prethodno nakačio odstampanu glavu kung fu pande Po-a. Stalak je imao na sebi okačenu jednu bocu o njegovoj “metalnoj ruci”. Nastavio je:

-Brat se zove kung fu panda Op, i on je tako mršav jer poji moje drugare kada su žedni. Pošto oni leze, ja im privučem Op-a, spojim ih crijevom, i vidi, kaplje, op, op, op, op. Dok sam ja ležao, drugari su meni isto pomagali sa Op-om.
Jovana se srećna popela na krevet i počela da skače.
“Tata, ako skočim, hoćeš me uhvatiti?”
-Znaš da hoću Jovana, ali… na poslu smo, nije vrijeme i mjesto za skakanje i hvatanje, složićes se?
“U pravu si tata, izvini. Evo, sići ću sama. Idemo da pogledamo zgradu, već je proslo više od pola moje posete, mama mi je navila ovaj ručni satić.”
-Naučila si već da gledaš na sat?
“Nisam, nego mi je mama rekla da samo pratim veću kazaljku, kad dođe na 00, moramo do lifta, jer ona dole čeka, a ti moraš da pomažeš drugarima.”
-Znaš da je mama uvijek u pravu.
“Osim kad nije, kako ti uvijek dodaš.”
-Da, Jovana, osim kad nije.

“Znaš tata, voljela bih da je ovaj put pogriješila, jer bih duže mogla ostati sa tobom, ovde je baš zanimljivo, bar za do preko 00 na satu.”
-Drugi put Jovana. Dođi da te upoznam sa sestrama.
-Ti mora da si Jovana? Tata je mnogo pričao o tebi. Znaš, tata te puno voli.

Jovana je prišla fiksnom telefonu, epruvetama, i ostalom inventaru bolnice, i sestre su počele da joj objašnjavaju nježno šta je šta, dečije, kao kada su se one igrale sa lutkama, sve osim jedne, koja je zamolila tatu, koji je već počeo bledeti u licu, da je prati do susedne sobe, ne bi li mu nešto važno prenijela. U susednoj prostoriji ga je pitala kako je, a tatin jedini odgovor je bio – još deset minuta. Veća kazaljka na zidnom satu se približavala kraju posjeta.

-Pogledaj Jovana, iz ove epruvete je moja barbika pila šampanjac. Imaš li ti Barbiku?
“Da, moja se zove Milena.”
-I ova naša sestra što samo telefonira se zove Milena. Milena, daj i Jovani da kaže nešto, ne budi sebična, ko je na vezi?
-Moj dečk…
-Misliš, tvoj doktor? Daj Jovani da mu kaže kako je ovde lijepo.

Jovana je uzela slušalici i bojažljivo rekla:

“Doktore, ovde je baš lijepo. A kada će moj tata kući?”
Dečko Milene se malo zbunio i odgovorio:
-Uskoro Jovana, ne brini, sad smo u važnom poslu, čim se završi taj posao, eto tate kući, dušo. Doviđenja Jovana.
“Doviđenja doktore.”
-Jovana, 00 je, mama će brinuti.
“Evo, samo nešto sestri da kažem. Kako se zovete sestro?”
-Magdalena.
“Znam sestro da me tata voli, inače ništa od ovog ne bi izmislio za mene. Tata je šašav, volim ga. Zamolila bih Vas da nam ga brzo vratite kući, kada ozdravi, jer on nikad ne izbjegava da me uzme u naručje i zavrti kao da sam balerina. Naš ringišpil je do sada uvijek radio non-stop.”

Sestra ju je pomazila po kosi, obrisavši jednu krupnu suzu koja joj se slila obrazom.

-Naravno dušo.
“Tata, hajdemo do lifta, mama čeka. Doviđenja sestre.”
Dok su koračali do lifta tatinim teškim koracima i sve slabijim stiskom ruke, Jovana se nasmejala.
“Pomozi drugarima tata, potreban si im sad, to se vidi, i brzo nam se vrati, jer potreban si i mami i meni. I sretno sutra.”

Tata ju je poljubio, pa krenuo u pokušaj da je podigne i zavrti, što je Jovana odbila uhvativši ga za obe drhtave ruke:

“00 je prošlo, biće vremena za ringišile. Volim te tata.”
Čim se lift zatvorio, pokretni krevet je već čekao iza ugla da ga tata zajaše, i da zajedno odgalopiraju u operacionu salu, kao Šejn i njegov konj u sumrak… do svitanja.

Preuzeto sa fejsbuksa: Oblak u Bermudama(Mirko Jekić)

Loading..